ТЕ ВЕЧЕРИ ЂУДЕ СУ ПЈЕВАЛЕ У ПАНЧЕВУ… ЗЛАТИ.
Петак, 15. децембар 2023.
Колашин
У Панчеву је 07. децембра 2023. године после тешке и дуге болести преминула др етномузикологије Злата Марјановић, прва менторка Међународне студијске истраживачке станице посвећене плесно-музичком насљеђу „Етно-камп“ – Колашин и дугогодишњи стручни сарадник КУД-а „Мијат Машковић“ и Женске пјевачке групе „Ђуде“. Нећу о њеној невјероватној биографији. Тога има на свим сајтовима. Због неке будуће историје писаћу о њој и нама.
Имао сам ту срећу да у кључним тренуцима свог сазријевања као истраживача плесно-музичке праксе упознам Злату и да наша сарадња потраје све до последњег дана њеног живота. Упознали смо се 2013. године преко Милорада Мића Мирановића, уредника култне емисије РТЦГ „Кад прошетам Црном Гором“, и мр Добриле Бобе Поповић, тадашње савјетнице у Министарству културе Црне Горе а некадашње моје професорке солфеђа. На научном скупу на Цетињу посвећеном Миодрагу Васиљевићу, мр Поповић која нас је и позвала на конференцију и г-дин Мирановић препоручују Злати да послуша „занимљиву групу из Колашина“.
Прва екипа Ђуда која 2015. осваја награду у Неготину (II мјесто). Марта Меденица, Нађа Јекнић, Христина Шуковић, Александра Беговић, Катарина Меденица и Вања Кљајић. Фото: Б. Јекнић
Након што сам 2015. године од дјевојчица узраста основне школе основао пјевачку групу и започео са ревитализацијом женског двогласног секундног пјевања у Црној Гори, услиједио је Златин позив као селектора неготинског Вокалног етно-фестивала, најјачег регионалног такмичења пјевачких група. У недостатку новца тадашњи (а и садашњи) директор ЈУ Центар за културу Колашин, Бранислав Јекнић буквално позајмљује новац да одемо на фестивал, а водимо шест чланица јер је у комби могло да стане само толико особа. Остало је све већ историја.
Са полазницима првог “Етно-кампа” код цркве Ружице на Сињавини. Фото: Б. Јекнић
Злата 2015. године постаје менторка Међународне истраживачке станице плесно-музичког насљеђа „Етно-камп“ Колашин и након Боке Которске, Грбља и Паштровића, почиње њено занимање за колашински крај. Огромно искуство теренског истраживања, препознавање прилика за нова сазнања, инстинкт да процијени савршеног информатора, обожавање рада са младима и конкретан критички став помогли су не само мени, већ и цијелом развоју Колашина као незваничне „етно-пријестонице“ Црне Горе.
Терен у селу Лијешње (Ровца). Фото: Б. Јекнић
„Ђуде“ постају „њена деца“. „Затрпава“ нас нотним записима, а мене уводи у магични свијет транскрипција и даје ми великодушно све неопходне инструкције за даљи развој. Није ни у једном тренутку показала било какву себичност или егоистичност, о чему свједочи то да ми је уступала своје теренске снимке, необјављене записе и са мном дијелила многа важна сазнања. Не постоји начин да се изрази захвалност за то, осим овог прекратког текста.
Ученици су је обожавали. Једном приликом чак је довела читаву своју класу етномузиколошког одсјека из Краљева у Колашин гдје смо дали заједнички концерт. Не могу да пронађем ниједан примјер таквог професора данас. Како смо обезбиједили новац за све то, то знамо само нас двоје и један директор. О јачини те класе довољно говори чињеница да су већина тих ученика данас истакнути солисти националних ансамбала, истраживачи, извођачи и научни сарадници. Журка након концерта се прави на позорници, јер не можемо да станемо ни у један ресторан. Никола Лића Шћепановић, пјесник и глумац, плаче док му Златини ученици пјевају „Заспо Јанко“. Свака случајност са сценом у којој Павла Вујисића успављују трубачи је намјерна.
Терен на планини Лоли. Фото: Дејан Петковић
Кроз морачко-ровачка села, преко Липова, па до Мојковца, успјела је да пронађе мелодије које дотад нијесу биле познате широј јавности: бројаницу „Ја посијах пшеницу“, цуцалицу „Пр прн челе“ и много, много тога. Најзанимљивије је то што је до тих података долазила онда када би већина истраживача одустала. На сабору на Сињавини окружена прејаком музиком из турбо-фолк шатора и трбушним плесачицама, одваја наизглед непримјетног деду и одводи га далеко иза неког старог комбија. Вади диктафон и снима разговор, пјесму о дозивању матице и разне податке важне за даља истраживања. „Дасо, ја га снимам, а нешто ме из оне траве једе за ногу, дошло ми да вриснем!“. Потом, на катуну на планини Лоли гули кромпир са „Ђудама“ у чобанској колиби и учи их финесе у интерпретацијама пјевања. Док се окупљају мушкарци да их снимимо, она ненадано „одводи“ планинку (која није ни била планирана за интервју) у аутомобил јер нема гдје друго, нема ниједног дрвета нити помоћне просторије, и ту са њом реализује интервју снимајући невјероватно лијеп напјев. Игор Попов биљежи тај тренутак. Гуслара, којег је претходно бар сат времена на ливади „цедила“ како је вољела да каже, оставља напречац и његову жену одводи иза пласта сијена. Отуд се враћа са осмијехом и новим, незабиљежним напјевом Васојевића. Како је препознала да је та жена одличан пјевач, то остају „мале тајне великих мајстора“.
Терен у колима. Фото: Игор Попов
Када је било јасно да је болест узела маха и Злата била већ тешко покретна, са неком штаком коју је називала „ногом“, тражи да остане у Колашину након „Етно-кампа“ (о освом трошку, наравно – никад није била материјалиста) и да мало „пева са њима“. Њој је Колашин „био лек“, као „и овај ваш лиснати сир“. Ако се не варам, то је била њена последња активност таквог типа. Недуго након тога остаје везана за кревет. Али ту не престаје њена снага. Напротив. Пише, снима размишљања, шаље записе и не одустаје од рада. Ја снимам теренске записе и шаљем јој их. То је дефинитивно био њен живот.
Злата Марјановић на терену на сабору код цркве Ружице. Фото: Ана Стојановић
Њен однос са казивачима (или информаторима, како се сада „правилно“ каже) био је фамилијаран. Када сам истраживао Грбаљ – само се позовем на Злату, отварају се сва врата. Исто је било и са Паштровићима. Нема куће у којој не знају за њу. У Колашину, прије пара дана, заустављају ме људи на улици и питају „Да ли је ово преминула она жена која је овдје била сваког љета?“. Власници смјештаја су је обожавали: „Да ли Злата опет спава код нас? Њене приче су невјероватне“. Конобари из Сибирске питају: „Шта је било професорки?“. Њу су овдје сви звали професорка: „Здраво, здраво. Шта пију студенти, а шта ће професорка?“. „Спреман је сир за професорку“, „Да ли професорка опет касни на ручак са терена?“, „Ђе ти је она професорка, дошао је гуслар?“, „Како ми је она чупава професорка, боготи?“.
Злата и Игор на терену у околини Колашина. Фото: Б. Јекнић
Мало је познато да је њена бака Олга Сковран, чувени кореограф београдског „Кола“. Друга бака је, нимало случајно, један дио живота провела као учитељица у селу Бијела код Шавника. На једном истраживању преко Крнова, Брано Јекнић и ја нијесмо јој ни причали да ћемо проћи близу Бијеле. „Ето, професорка, ту вам је Бијела“. Загледала се у даљину и уздахнула: „Ништа није случајно, мој Дасо“.
Ђе да се нађемо после, нема сигнала? У подножју Сињавине. Фото: Б. Јекнић
Са колегиницом Даницом Шћепановић посјетио сам Злату десетак дана пред смрт.
Те вечери „Ђуде“ су пјевале у Панчеву…
Причали смо о репертоару, украсима, теренима. Само смо чекали када ће да устане и да извади диктафон и теренску свеску. Ни ријечи о болести, само мало жеље да са проба лиснати колашински сир и да види дјевојке.
„Ех, да могу само да их чујем вечерас. Ма развалиће оне то. Луде су ти скроз.“
Те вечери чуо сам поново оно са Крнова и Бијеле: „Мој Дасо, ништа није случајно.“
Те вечери Злата је била спремна за пут. Последњи мим и смајли у лајку.
Те вечери „Ђуде“ су пјевале у Панчеву…
Почивај у миру Златана (тако су је звала мала дјеца из КУД-а)
Давор Седларевић
